She looks like rain

Na sami korak smo od svitanja..
Dim i Balaševićev d-mol u sobi.
Ispod pokrivača ušuškani poljupci sa ukusom mandarine.
Tvoj lik je ostao da i dalje drema u izgužvanim jastučnicama.
 Čujem te.. Šetaš mi po sobi..
Sa lakoćom prolaziš kroz plave zidove.
Poigraš se mojim čuperkom kose.. Prstima mi dodirneš usne.. Doneseš mi jutro..
Ništa drugačije nego ono juče i ništa bolje nego ono sutra.
Ustajem.
Sanjiva razmičem zavese..
Posmatram obećani grad.. Sviće..
Na horizontu se pomalja užarena narandžasta lopta.. Najavljuju lep dan..
Kako za koga..
A ja, radije bih se po kišnom danu praćakala po baricama i ukvasila cipele.. Radije bih i dalje ignorisala stari, plavi, kišobran u ćosku.. Radije bih mirisala na kišu i pričala sa olucima.. Radije bih nastavila svoju igru sa kapljicama tek da nešto radim, tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe..

Rodjena za sta?
Rupe koje sama sebi pravim zakrpim vremenom i ako pucam po savovima. Obucena u milost i nemilost zivota, prekratkih nogavica i rukava, pustam da mi vetar prolece kroz prazne dzepove. Sa jednim koferom u rukama, u kom je spakovan moj mali svet, dopustam da vreme prolazi mimo mene.
Biram pogresne, one neprave, puteve ne bih li nabasala na onaj pravi. Izlizanih djonova prolazim kroz mracne haustore zivota. Kad-kad se odmorim na hladnim stepenicama nadanja i sa cigaretom u promrzlim prstima osluskujem kako vape moji snovi, u mracnim odajama duse. Dok otresam pepeo, otresam i poslednji atom snage.
Besciljno lutam, idem spram vetra i svako mesto je prica za sebe. U svakom od tih mesta sahranim poneki san, misao, zelju a ponesem sa sobom secanja, mirise kise. Cvrsto se drzim za rucke onog malog sveta kog nosim u rukama. Postaje mi tezak, klizi mi niz prste, ali ga i dalje cvrsto stezem pustajuci da mi se urezuje u dlanove.
Teski koraci odzvanjaju plocnicima mog grada kom se vracam uvek. Vracam se klupi pod ulicnim fenjerom i posmatram.. Tako su mi nevini probisveti, skitnice, dame prljavog tela. Njima je sve ono njihovo parce coska, sunce koje se sprema na pocinak i noc provedena pod okriljem neba. Sve im je i njihova poluprazna paklica cigareta, pljoska da zagreje dusu i telo, puste i prazne ulice kojima su odmarsirali njihovi snovi. Za njih noc svira posebnu melodiju, kise drugacije padaju. Zivot im ispisuje dugacke stranice stradanja ali ima je bar osmeh iskreniji. A tako se retko smeju. Tako retko im osmeh zaigra u kraicku usana osim onda kada im se omakne i sklizne neko davno secanje niz dlanove. Ponekad im se zagledam u oci. Svesni da ono u ocima ne mogu sakriti, spustaju pogled i gledajuci u svoje stare, dotrajale, raspertlane cipele putuju svetom senki drugima nebitni. Jedine naznake da za njih vreme postoji i da ih je samo slucajno okrznulo su ta njihova izborana lica i ispijena tela. Svaka bora nosi svoju pricu. Tu gde su nekada klonuli i zastali, tu su i ostali. Bilo im je lakse ostati u vremenu kada je sve imalo smisla i samo zarad tog secanja ostaju tu gde jesu i takvi. Ne gledajuci na ljude kao na dobre i lose spremni su sebi slicnom ili nekom zalutalom putniku dati gutljaj iz svoje pljoske, zadnju cigaretu, ustupiti mesta na njihovom cosku i sa njima podeliti tisinu.
 Dizem se sa klupe ispod ulicnog fenjera i krecem put neba. Zafalise mi tada neciji isprepleteni prsti sa mojim.
A kome trebam ovako izgubljena?
Miris kise mi donese lik stranca, slucajnog prolaznika -isto tako izgubljenog, i kao spas njegove isprepletene prste sa mojim. Tako izgubljeni ispisujemo kapima kise nasu pricu po pozutelim stranicama grada, pronalazimo svoju klupu pod svetlom ulicnog fenjera i uz nase poluprazne paklice cigareta i na pola ispite pljoske, delimo zajednicki cosak zivota. Dodirima prstiju urezijemo nasa imena po vlaznoj klupi.
Zapucketase kapi po plocnicima sivog grada i ugledah, moj starnac, slucajni prolaznik ne vadi kisobran. Shvatih tada da sam pronadjena, rodjena za pricu o svetu u kom kisobrani ne postoje, gde po stranicama grada pronalazim izgubljene delove sebe, rodjena da gledam kako kise spiraju sivilo sa ociju grada i ta prica dobija boje. Moj grad vidi i moj grad je lep ovako okupan kisom.
Pronasla sam nesto svoje, svoje mesto gde sada vetar toplije duva kroz prekratke nogavice i rukave, gde promrzle prste sada neko greje i gde klupa ispod ulicnog fenjera nije prazna. Svoje mesto gde osmeh igra u kraicku usana tako cesto da je razlog ocigleda. U tom vremenu zelim da klonem i ostanem.
Tisinu ponekad prekinu zvuci gitare i prica ispricana dodirima prstiju po njenim zicama, nova prica one izgubljene duse na cosku. Praznine vec ispisane price dopunjuju price isprepletenih prstiju, price noci provedenih pod okriljem neba uz dodire kise. Te price dopunjuju onu vec ispricanu pricu utisnutu u dlanove.

Budim se. Ili pak budan sanjam?
Nekom su budjenja snovi, a nekom košmari svitanja.
Noćas sam dva puta umro u snu. A duša me nije ni jednom zabolela.
Ležim u krevetu sklupčan poput fetusa. Grlim svoja ramena. Šapućem sebi ti ovo možeš da izdržiš. Bivam utješljivo prevaren. Tako mora!
Ustajem. Možda je ovo dan koji obećava.. Možda će se složiti kockice.. Možda ću napokon saznati ko sam.. Koža mi postaje tesna. Jedan od nas mora da ode.. Premalo je mesta za nas.

Krijem se u sebi. Ovo što vidiš nisam ja. Ovo u šta gledaš je tragično gubljenje kože; jedna od Božijih grešaka. Drama u čoveku; i pozorište od čoveka. Sumnjiv putnik sa dva lica; ili još gore, jedno lice dva čoveka. Večito u raskoraku i sukobima. Iscrpljen, podeljen, mamuran. Izmoren pitanjima. Da li nosim bore drugog čoveka? Čijim se osmehom smejem? Dodirujem li lepe žene svojim rukama? Mislim li svoje misli, koga vidim u odrazu ogledala? Čije grehe nosim, za čije greške ispaštam? Muči li se on kao ja?
Ne tražim krivce ni opravdanja za razlog njegovog postojanja. Tražim izlaz. I spas. Na tankoj sam liniji. Hodam po užetu iznad zemlje kao nakaza iz cirkusa. Blizu je pad. I polako pucam po šavovima. Ako se samo na trenutak zaboravim, odgurne me na samo dno mene, i izlazi van. Celog me obuzima.  Gazi mojim cipelama, oblači moje odelo, druži se sa mojim prijateljima. Brije moje lice i šeta mog psa. Mojim glasom priča svoje priče dok ja cvilim iz najzavučenije pukotine svoje svesti i postojanja. Ruga mi se. Obraća kao uljezu. Tretira me kao nepotrebnu izraslinu unutar sebe koja je tu -eto, da smeta. Govori mi da sam parazit, beskičmenjak. On samo grubošću prikriva strah. Toliko ga bar znam. Strah ga da prizna da sam ja taj koji ga je stvorio u svojoj glavi; da sam ja taj koji mu je podario život, i naučio ga da priča, hoda. Strah ga da prizna da sam ja ponosni vlasnik polovne kože i hrpe kostiju u koje se uvlači i koje prisvaja. Ja sam ga stvorio! Ja mogu i da ga uništim! Ja sam njegov Bog! A on je samo jedan od palih andjela. Otpadnik. Mali, bedni, zavidni Lucifer. Deo mene..

Ipak je ovo bio dan koji obećava. Kockice su se složile. I, ko sam?
Ja sam: Ja i JA; jedno lice dva coveka, borba izmedju dobra i zla. Igra mačke i miša.. Smenjivanje noći i dana. Prvi dah života i poslednji izdisaj.. Rat izmedju zaraćenih strana, sudar svetova. Puko privlačenje suprotnosti, večiti derbi dva rivala. Dve krajnosti, ishod sa ili bez sretnog kraja.
A kao izlaz i spas - revolver medju prstima, rastojanje od dvadesetak koraka, brzina refleksa.. Dvoboj dva coveka jednog lica.

Smesno, kakvo je to pitanje? Sta vas uopste navodi na tako nesto? Bes, tiha patnja, nemi ocaj?

Konstantno nizem pitanja, dajem odgovore, vodim borbe i beskrajno se odricem po nekog dela sebe dok pisem, dok stvaram. Nije li to moje proklestvo? Svima vama, koji ste zeljni mog pisanja odajem price  svojih koraka, nudim sebe kao na plahtu, ogoljavam sustinu svog postojanja, gulim parce po parce svesti i nadahnuca  dok vi, zavaljeni u svojim foteljama, sedeci na klupama u parkovima, odlazice sami na kafe po pabovima, ususkani u mirnim citaonicama, balavite nad mojim stranicama. Prisetite se vec procitanog, da bi umeli nastaviti citati dalje od prekinutog a desi se da namerno zaboravite vec procitano jer je lakse prevaliti preko onog sto tek predstoji. A time samo pucate pod rebrima i kostima.  Jer dusa i savest nisu srazmerni telu, samo su skladljivi sa skeletom dok god su cisti ili potisnuti ali onda kada pocne u njima i samim vama rasti prljavstina i korov dusa i savest izlivaju se van. Cvrstina skeleta ih drzi u, ali on puca i deformise se. Zbog nesnosnih bolova psihe, tela, vasi postupci se krive, svete bez razloga, postaju krvolocne mazohisticke avetinje prozdirajuci vas same pa kudite, ponizavate, tlacite, postajete olos, paraziti spostvenog samosazaljenja. Onda dok vas recima branim, ne osudjujem, razumem i tesim, vi dajete sebi oduska, predaha svojoj svakodnevnici, ponekad mi odavajuci priznanje zbog tog oduska, ponekad me kritikujuci, ponekad pljujuci me, zatrovani ogorcenoscu, zbog nedeljanja svog misljenja sa mojim. A iskreno, nisam li u pravu?

 Namejacu se vasoj neistini u lice jer ce vas odati oblizivanje jezikom dok je izgovarate. Mislite da cete je sa usana sprati na taj nacin? Duboko je ona u vama da bi se sprala tek tako. Zbog nepriznavanja te istine, odbacujete me u prasnjav cosak, habajuci moje korice, dozvoljavajuci da vasi samozivi moljci izjedu one redove na stranicama gde je misao, o onome cega se vi odricete, nasla mir i spokoj. Ono pravo i istinsko znacenje.

 Zar mi tako vracate dok vam vase prisivene mane, ocajavanja, strahove, niske pozude, tragicne misli, i podrugljive, cinicne reci brisem kao potezom gumice jer ih pripisujem sebi? Tesko je to breme -pa zbog toga, ustupam malo mesta svojoj sebicnosti, gazim svoje saosecanje sa vama takvima i recima haram i gazim po vasoj savesti, kao neka opora bolest ne bih li vam, zbog vaseg osudjivanja mene, a u stvari vas samih -time natrljala noseve. Tada me ne volite, ne postujete, pa vas pitam da li isto tako ne volite i ne postujete sebe onda kada se sudarite od moje reci kao sa svojim odrazom u ogledalu? Koje li ironije, ni tada me necete priznavati kao sebi ravnog, zar ne? Kakav ste vi to svet kada sami sebe ne priznajete?

Ajde da vam malo pricam o vasim strahovima.

Vec vas je strah?

I tome moram da se nasmejem jer ste mi, nesvesni, vase najvece strahove upravo odali cutanjem. Sopstveni, potvdan, odgovor prigusili ste tisinom. Ne, nije mi namera da vas jos vise preplasim, naprotiv, samo cu vam odagnati strahove, na koji tren, minut, na neko vreme -uzimajuci ih kao svoje. Dopusticu vasim mislima da lutaju, lebde slobodne.. Osecacete mir kao siguran zalogaj, dah, kao toplu rec. Ali vas upozoravam da: bicete nesigurni kao deciji plac, prvi korak, kao stranac zalutao i izgubljen. A bilo je tako lakse dok ste puzali i kunjali u sigurnosti majcinog zagrljaja, zar ne? Kada sam vec kod „vremena spokoja i cistote“ setite se kakav vam je strah ulivao plisani lutak bez jednog oka; nekada vas, nezivi, najbolji prijatelj, dok je camio odbacen ali jos uvek -tu, prisutan na mracnom tavanu, okruzen dotrajalim starim navikama i stvarima. Ista takva je vasa savest kao onaj deformisani lutak na tavanu, isti onakav je vas strah prema njemu. Mozda on ne bi bio toliko zastrasujuc da je manje starih stvari koje ga okruzuju i koje su olicenje vasih zamrlih snova, odbacenih nada, napustenih navika. Sada su one samo stare nepotrebne starudije a lutak je odbacen i zaboravljen. Osim, onda, kada ga u secanje prizovu vasi neukrotivi sni. Tada pozelite da ne umete sanjati i da su vam tim nedostupna, ta nemila secanja i poredjenja, i da vas vise ne bude strah od sebe samih. Ali strah je takav, nalik neukrotivom snu, javi se kad ga ne ocekujemo i kakvim mu se ne nadamo, pojavi se i umine ostavljajuci tragove, vremenom sve bledje i bledje do ponovnog javljanja kada opet ozivi boja straha. Naucena je lekcija o njegovom savladjivanju, tako da za vas nema nemira i nespokoja. Ali do kad?

Dopustite mu nekad da vas savlada do vrhunca, do apsurda, neka dosegne krajnje granice vama neizdrzivog. Jauknite, ridajte, opsujte.. Cupajte kosu i grizite nokte, derite se na sav glas ali ne u sebi, u jastuk, u dlanove, vec kao da ste sami dok stojite na planini svoga straha. Derite se od bola, do rasterecenja, derite se sve dok u vama ne ponestane glasa i straha, dok vam se ne ogadi. To nije sramota –to je moja luda molba vama, moj lek vasoj dusi, zracak utehe. Ne pomisljajte na beg natrag, jer se natrag pobeci ne moze. Nemojte ni stajati u mestu, bolje biti nece -preterajte dok ne dotaknete dno. Molim vas, ucinite mi bar toliko.

Sve dok se susrecete sa raznim poglavljima mene, susretacete se i sa opojnim prizvucima tisine pa i sa neizbeznim tapsajima samoce po ramenu. Koga li ona, tako jadna i cedna, tesi? Vas koje sam prizvuk njenog imena tera na gnusanje i odobojnaost kao da je gubava, vas koje biste radije uzivali drustvo i onog poslednjeg cemernog coveka na svetu samo da joj ne biste ustupili iole mesta pored vas. Zasto se bacate kamenjem na nju kada jedino u samoci i tisini sebe, mozete naci pravi zavicaj i skloniste svojoj svesti. Mozete u osami oslusnut  sve moguce prizvuke i saptaje onog svog „ja“, koje je i dalje pitomo, nezno i zbrinuto. Onog „ja“ koje i dalje sanja, raduje se, vuce nadanja sa sobom i koristi osmehe prkoseci svemu. Samoca nije mrak i tisina, besvest i nepomicnost. Samoca je spas onim casovima kada osetite kako stvari napustaju svet i covek coveka. Kada osetite oko sebe graju na vrhuncu, kada se pomrace poslednji tragovi razuma i dobrote i kad sve reci i grimase izrazavaju samo zle i pogresno upucene zakone, tada vi -napusteni i sami, jednim ocajnim pokretom misli, kao munjom, mozete unistiti ceo svet; zbrisati i survati u nistavilo sve, do poslednjeg traga postojanja; na kraju sedeti na ostacima i rusevinama sravljenog sveta, disuci slobodno i sa znacima olaksanja bez ikakve grize savesti jer ste duboko u zemlju, pokopali sav jad koji je kolao svetom, i sve one omrzene, isprazne, ljudske ljusture i unizene psihe. Tada postojite samo vi, sa svojom cistinom misli i tisinom. Ali ne sa onom, pokopanom zauvek - tisinom ljudskih naselja, vec tisinom vasione; u kojoj otkrivate jedan novi svet, divni Jerusalim, boziji grad, nem, velicanstven i neprolazan, okruzen blokovima umirujuce tisine. Svet koji se javi i umine. Kao i ona vasa misao o prestanku ovakvog sveta i konacnog nastupanja vaseg.

Kad kad dok lezim, osecam kako mi ponestaje reci kojim bi najvernije bilo opisano stanje duha I stanje svesti jednog prosecnog coveka. I izgleda mi da bi taj opis bio ili pregrub i previse blag, nemilosrdan pa cak I nepreteran jer jos uvek ne mogu da proniknem u sve ono sto je ljudska svest uspela od mene da sakrije.. Zazirem od toga sto bi moglo biti otkriveno I da mozda cak nisam spremna to saznati. Mozda..

Moj mir vise ne zavisi od mene, pa mi moj ugled ni moja licna cast.. Najbolj deo sebe sam otudjila I prepustila tudjim, nepoznatim  mozgovima, tudjim ustima I tudjim perima da ga tumace prema svojim shvatanjima, svojim nagonima I interesima. Na meni I na mom delu nastojace da se iskale zavidnici koji nagonski zele da sve ono sto je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno, manijaci koji vole da pljunu ono sto ne mogu da poreknu pa zure da unize i isprljaju delo i onog sto ga je stvorio. Postovaoci ce me braniti, ali cesto onako kako ne zelim i kako ne volim.

Jednom necu imati sta da vam kazem. Pa osecam potrebu da vam se unapred izvinim zbog toga. Jer tada kada vise ne budem imala sta za rec, mozda se necu setiti ovoga o cemu vam sada, unapred, govorim. Kad tad ce presusiti izvor mog nadahnuca, moci cu svremena na vreme cediti poslednje kapi svoje “stvaralacke moci” ali ce polako zamreti svaki moj izmisljeni lik, ispisan redak, i ja zamrecu sa svim onim sto sam stvarala. Ne odajite mi tada pocasti, pustite da svenem sa poslednjim listom jeseni, u nepovrat jer ja postojim samo utoliko ukoliko imam nesto za saopstit cistoj hartiji pred sobom.. U amanet cu vam ostaviti prazne, neispisane stranice na kojima nece snivati moje misli, jer ce biti takve da se recima nisu dale izraziti ni slovima zabeleziti i da kao takve nisu imale potrebe za tim. Pa onda, neka govore beline.

Ja vam govorim uistinu ono sto vam, o vama, drugi nikad nece iskreno ili u celosti kazati, jer nece znati ili umeti. Do kraja zivota sretacete i upoznavati ljude i nikada ih upoznati necete jer ce vas uvek zbunjivati neobjasnjivoscu svojih postupaka.

Sisli bi s uma kad bi uvideli u celosti sta nas sve okruzuje..

Prasnjava polica cucala je u memljivom cosku.. Na njoj neme, ishabane, trosne pocivale su u svom spokoju i miru, skoro pa zaboravljene knjige. Iz dotrajale cesme curkale su kapi vode, prizivajuci ritmicne, uvek iste zvukove kao ko kad u daljini cujes melodiju povorke posmrtnog marsa; melodiju ko kad zvone zvona za pokojnika.
Iz tvoje duse zaudarao je zadah pakla, dok si, nepomican, ocima posmatrao kako vragovi plesu oko osmeha andjela.Vrag te odneo, cemu sada sluzis, cemu se klanjas i koga molis. Sta krijes ispod koze? Trulez prolaznosti, nesrecu, tragicnu lomljavu duse, gorak ukus sudbine­? U ustima skupljas talog vremena, stida i kajanja, gnusanje na samog sebe. Bled u licu, oborenih ociju, kao smrt samu na ramenu nosis teret svoje nesrece, kao po nekoj duznosti koja ti je po zasluzi zapala.Gazis sto mozes tise i lakse, koracas sitno, cudno kao da nikada nisi video coveka da koraca. Sva ti je preostala snaga i paznja usresredjena samo na to da se neopreznim pokretom ne probudi smrt na ramenu. Vise ne znas ni za koga oko sebe, niti pomisljas kako izgledas u ocima drugog coveka, ti samo igras svoju igru sa smrcu, jednu vrstu cudnog baleta koji je jadan, i uzvisen, pomalo smesan. Pod bleskom igle i u usima sa zuborom otrova koji kola tvojim venama zamakao si za mrtvi ugao, ostao prosut po svom svetu kao prasina. Ognjeni krug te doziva i ti ka njemu hrlis tek kao meleni plamicak. Bivas progutan tim plamenim vrlogom, usisan na dno, prozdran od sopstvene snage volje. A gde ces sad? Kome kad vec tome pripadas? Nisi mogao a da ne dotaknes to, isto kao kad dete ne moze odoleti zelji da ne prevuce prstom preko zamagrljenog stakla. Nekad ti bese sve magljivo, ali si olakim potezom prsta progledao kroz uzan i mracan tesnac; uvideo si namenu biti svoje. Bar si progledao, a bolje da nisi. Sta sada vidis tim ocima? Vidis li tren kada si se, cekajuci voz u metrou, nasao sa druge strane sveta? Ko te sada ceka na usputnim stanicama kada zazelis, slomljen olujom, osetiti neciji zagrljaj kao mirnu luku? Taj zagrljaj u kome si sad nije nista drugo do mek okov koji ne osecas. Ali su siguran je bar na neko vreme kada nemas gde. Samoca izjeda ostatke tebe, ruga ti se u lice jer si pljunuo sam sebe, trulis kao nasukana riba na obali.

Uhvati me za ruku I neces pasti.. Mozda se ponekad spotaknes..
Vodicu te u onu ulicu gde si se tu na jedinom, medju zgradama, parcetu trave igrao klikera sa drugarima. Ugledaces opet one svoje osmehe, ona svoja nevina vremena. Osetices istu onu radost koju si osetio kada kada bi novi, osvojeni, kliker cvrsto stiskao u dzepu svojih kratkih pantola iduci kuci. Dodirnuces onaj isti meksi, pitkiji, vazduh koji klizi niz dusnik poput svile pod telima  kad udahnes zdravim plucima prasinu decackih vremena. Tada si naucio da se boris uz osmehe.
   Odvescu te i pred onu tarabu pored koje si se osetio poput Tom Sojera. Jednog toplog junskog dana si, uz cetku I kantu bele boje, mazao po njoj sloj po sloj. Za to si dobio svoj prvi zaradjeni novcic. Ugledaces sebe kako si potom trcecim korakom, jos uvek znojav i umazan bojom, otrcao do ducana da bi kupio sebi veliku lizalicu. Setices se mirisa trave, slike neba i jedne devojcice ciji je dah mirisao na tvoju lizalicu. Setices se njenih prstica koji su pokusavali prebrojati zvezde. Ponovo ces osetiti kako ti vetar donosi miris njene  kose kao onda kada joj je glava lezala na tvom ramenu.
Odvescu te dalje niz ulicu po kojoj si nekada gulio djonove svojih starih raspertlanih starki. Setices se svoje prve ispijene flase vina i kako si se nesigurnim korakom vracao kuci. Prdrzavao bi se za onu svoju  tarabu osecajuci svez sloj boje pod prstima. Znat ces da se prica o decaku I devojcici ciji dah mirise na lizalicu negde opet ponavlja.
..Zagazicemo u noc punu hladne kise. Bit ce to jedno od onih putovanja pred koje majke prosipaju bokal vode za srecu, a izgleda da ce nocas to, umesto njih, uciniti mokro, kisno nebo, ne stedeci se nimalo pri tom.. Koracacemo ulicama mokrih trotoara.. Cvrsto ces stiskati moju ruku u svojoj kao sto vojnik sam, u ledenom rovu promrzlim, drhtavim  prstima steze svoju pusku, svoj spas.. Osetices se napustenim od svih, tuzan I nemocan. U mojim ocima potrazit ces smisao i spas.. Pozelet ces da u takvim nocima bez mene bude najteze.
Sa prasinom u ocima I rancem na ledjima praticemo znakove pokraj puta. Putevi traganja i trazenja smisla navesce na razne ljudske gadosti. Pitam te decace imas li stomak za to? Hoces li moci svariti svaku prljavu niskost ljudskog uma? Hoces li okretati glavu na ono sto ti se ucini neshvatljivim, previse osudjujucim jer to nece biti ono na sta su navikle tvoje oci? Jesi li spreman videti i drugu stranu zivota, onu koju vesto skrivaju , radi ideala licne prirode, po zabacenim i prljavim delovima grada, tamo gde malo cija noga, noga onih sto prihvataju tudju volju, visih zakona, sme da kroci? Tu ne gaze oni  sto cute i prihvataju, ti isti ostaju sa druge strane sarenih ekrana ziveci ideale onih “visih” misleci, valjda, da je tako bolje.. Upoznat cu te i sa tom drugom stranom zivota. Shvatices da, dok god je covek plen svojih strasti, rob cula i igracka maste, dotle su svaka njegova tajna muka i gorcina razumljive i lakse, jer su  zasluzene kao prirodno nalicje nedostojna zivota. Ali kad se kasnije, kao gospodar svoje sebicnosti, sav predan radu, ziveci za druge, uvidi da je ta gorcina na kraju svakog puta, onda covek ne zna sta da misli i nema cemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost.. Misao -da ce se probuditi, jecajuci.
Putnice ne ljuti se na vreme koje je proslo i ono koje nije pristalo doci.. Ne dozvoli da ti se na silu keze i reci i dela.. Naucicu te da sam budes gospodar svoje sudbine, sam kapetan svoje duse. Naucicu te da ce ti pod udarcima sudbine glava bit krvava ali nikako pognuta. Naucicu te da slusas price onih tamnih noci koje su ti nekad ulivale strah terajuci te da bezis od njih tako sto bi skrivao svoju glavu pod jorganom. Dragi moj decace, u noci uvek ima straha, kao vlage, nekad vise nekad manje. Ponekad cemo imati snage da mu se potpuno otmemo, ponekad ce samo da nas trenutno prodje, kao jeza, a ponekad cemo mu sami otvoriti dusu I pustiti ga da hara i gazi kako hoce.
Dobrodosao u niciju zemlju sacinjenu od snova i reci, zelja i mastanja.. Zao mi je sto ti jos uvek ne mogu pozeleti dobrodoslicu u tvoju obecanu zemlju snova, u tvoj mali obecani raj -jednom cu ali za sada ne. Samo mi se nasmesi na nacin koji najvise volim da bih imala snage voditi te dalje, tamo, gde cemo vidjet iznad granica naseg postojanja a da ni sanjali nismo..
Pusti svetlost i mene u najudaljenije kutke sebe u kojima caruje prasina nistavila jer se svet nalazi u rukama onih koji imaju hrabrosti sanjati i ziveti svoje snove.. Ja imam put svoje svetlosti i put svoje istine, ja idem tim putem vodjena recima da sam ja tvoj san.
.. Nepoznato nam postaje sve vise poznato. Kako bi nastavili taj put potrebno nam je nesto vece –trebamo planine neslucenih visina. Ako te naucim da vidis puteve svog andjela, tvoja zelja da tragas za sve visim planinama mogla bi te napustiti –a to nije uvek dobro.
Stezes cvrsto moju ruku u svojoj i znam, znam da te nikada ta zelja nece napustiti. Ono sto ce nestati to ce biti tvoje uobicajno misljenje da su osvojene planine preniske. Moci ces konacno da zadrzis ljubav prema onome sto postignes. Pored mene.
Dobrodosao..

Као да има разлике у томе да ли је ноћ или дан. Као да је битно да ли метеоролози најављују сунчано или променљиво време. Кога је брига да ли ће падати. Зар да мислим о том да ли ће ујутро на време млекари разнети млеко и да ли ћу стићи да купим топао хлеб. Треба ли да бринем да ли ћу на пијаци наћи свеже воће и да ли ћу се сетити да покупим хаљину са хемијског. Не могу се сетити када сам задњи пут залила цвеће и обрисала прашину. Пошта већ данима стоји у сандучету. Али се сетим понекад да нахраним папагаја.
Соба је хладна и кава се охладила. На столу стоје новине од јучер са пар покиданих страна, лампу немам обичај да гасим па гори по цео дан. Пре неки дан сам, да бих убила време, прошетала комшијског пса. Обишли смо све травнате површине у граду. Отишла сам и до нашег места али ме је одвукао одатле. Подсетила сам себе да више не треба да шетам комшијског пса, и да не прихватам комшијске каве захвалности. Од тога само добијам главобоље. Најбоље ми је када се забијем у свој мали стан, када у своја четири зида пишем дневник или слушам радио. Понекад седнем на прозор и пушећи цигарету размишљам о теби. Ја у ствари у сваком делу свога стана размишљам о теби. Време има смисла само када си ти ту негде, у мојим мислима. Од тога је сачињен сав мој садашњи живот и свет. Понекад ми се учине твоји кораци пред вратима, врате ми онај стари осмех али га у исти трен однесу они исти кораци који су случајно прошли поред врата мог стана. Тада појачам радио, да их не чујем више, јер знам да твоји кораци не могу и никада више неће доћи. Немогуће је да дођу. Прекријем главу јастуком и шапућем твоје име, зацвилим као мало дете да ме не чују. Шта кога брига шта ја радим главе сакривене испод јастука. Молим се само да ме ти чујеш.
Не излазим међу људе нити ми ко долази. Када неко зазвони правим се да нисам ту. Ко зна где сам ја. Чини ми се да сам досадила свим својим стварима у стану. Устајао ваздух моли за мало свежине, ствари би живнуле и биле би захвалне када бих подигла ролетне, ћошкови су постали прави рај за паукове. Чак се и папагај ретко када јави. Баш ми га буде жао, негде другде би му сигурно било лепше. Размишљам о том да га дам неком, на пример комшији, а онда ће заиста изгледати као да овде нико не живи. Тужно је то а и тужно је њему са мном. Ма тужно је мени са самом собом.
Тужно ми је без тебе!
Данас сам по неком клинцу послала сестри папагаја у некој картонској кутији. Избушила сам је да може да дише и фино сам частила клинца. Сестри сам поручила да сам на одмору и да не брине. Нека ме не дира неко време, док не отпатим. Покушала сам чак и колаче да направим. Онда сам се сетила како смо некада ствари правили заједно, села сам за сто и плакала. Бацила сам колач у канту и онда исплакала туру за све гладне на свету. Остатак дана сам провела у кревету слушајући само нашу песму. Баш сам измалтретирала дугме за понављање и своје сузне канале. Потом ме је глава заболела. Устала сам, скувала нам каву и запалила по цигарету. Ћутала сам и гледала у твоју неиспијену шољицу. Ни ја своју нисам дирала а можда је требало да би ме глава престала. Цео свет ми је срушен, небо ми те узело, као да се не могу изборити са једном главобољом. Поред свега, шта је то за мене? Ништа! Нема те више, нема те.. Како сада да ми на памети буде спремање стана, брига о папагају и испијање каве. Ко још мари за моје колаче и као да ми је до њих. Сваки дан ми је исти и све ми је исто. Све ми је свеједно. Не знам ни зашто слушам глупу прогнозу на радиу. Знам ја када ће киша и без њих. А када буде падала некако ћеш ми тада фалити највише. И без ње фалићеш заувек..
Најављују, падаће..

Dobro sam. Nije dobro kako je moglo biti, al’ dobro je. Ne znam, kotrljam se niz život kako znam. Kamenčić na trotoaru izabere me za igru, pa šutiramo jedno drugo, tek da se nešto dešava, tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe.

Ti mozes da me cujes. Vidis me..
Dobro je da si tu..
Ostao sam tako zeljan ljudi i njihovog prisustva, ostao zeljan njihove nemarnosti i njihove svakodnevnice.. Mozda sam i zivota ostao zeljan.
Nisam stvaran. Mozda sam tek delic svoje duse, mozda parce svoje svesti, nevidljiva plavicasta masa.. Ne postojim i ne trajem.. Samo istrajavam.
Koliko sam ostao zeljan vas smrtnika, isto toliko sam ostao zeljan razgovora sa vama.. Dozvoli mi da ti pricam i ne plasi se.. Ne mogu ti nista.
Mozda cu odlutati od teme, mozda cu je sagledati iz krivog ugla i prikazati ti je cudnom ali pokusaj da shvatis.. Bar pokusaj.. Ja sam za svog zivota ostao neshvacen..
Interesuje te kako sam postao ovo sto sada jesam? Lako.. Potrebno je samo da umres..

..Secam se, usetao sam lagano u prohladnu decembarsku noc.. Ili je tek smrkavalo, nisam siguran.. Ali ono sto nikada necu zaboraviti bio je ples pahulja nad mojom glavom. Upadale su mi u oci, usta, nos, golicale me i zaslepljivale.. Branio sam se rukama od tih napasti i smejao se.. Toliko sam se smejao i zabavljao da je moj osmeh odzvanjao pustim, zatrpanim, ulicama grada. Osecao sam grizu savesti dok sam djonovima svojih cipela gazio uzrocnike svoje srece. Kao da sam ih cuo kako cvile dok izumiru pod mojim koracima. Zeleo sam da ne dodirujem zemlju, da ih pustim da sami nestanu, odneseni rukom sunca, svog  neizbeznog dzelata. Cesto sam okretao glavu i u gustom grumenu tame trazio svedoke svoje srece i svoga greha.
Ulicni fenjeri su se smesili. Tisina noci i sustanje pahulja pozdravljali su i mirisima podsecali na sum njene haljine. Kao da sam ponovo osetio da me lagan povetarac zasipa u lice, kao onda kada je ona, prolazeci pored mene, zasustala svojom haljinom, hitajuci da mi skuva kafu.. Za sobom je ostavljala razlivenu boju svoje zelene letnje haljine. Sva bela I sitna, sa kapima kristala rasutim u tamnoj kosi podsecala je na pahulju,.. Mozda mi je zbog toga dolutala u secanja, te prohladne decembarske noci, zadrzavajuci se tek toliko koliko I pahulja na toplom dlanu. Ali se ne setih i toga koliko sam se ogresio o tu neznu pahulju..
I dalje zanesen igrom I smehom, poskocih kao dete.. Ucini mi se kao da se spotakoh..
 
..Nastavih hodati.. Osetih se laksim.. Kao da koracam laganiji od duse koracima meksim od oblaka.. Vise mi nije smetala hladnoca, nisu me golicale pahulje.. I dalje sam bio sretan.. I dalje sam se smejao.. Razmisljao sam i koracao.. Osecao ruke cvrsto stisnute u dzepovima. Nisam znao zasto su i dalje pocivale u njima kada nisam osecao hladnocu. Nisam znao. Ostah zbunjen ali smiren kada pogledah da moje stope ne ostavljaju traga u snegu, da ne prave prtinu. Samo se cistina zahvaljivala za jos neko vreme zivota.. Sageh se i prstima prevukoh preko tanke korice snega.. Ni moji prsti nisu ostavljali traga za sobom. Bio sam prisutan samo kao tisina, kao vazduh.. Bio sam prisutan kao samoca i nista.. Nisam se plasio, nisam znao ni da li je trebalo. Pogledah put pravca kojim sam dosao.. Nedaleko na putu je lezalo nesto, nesto nalik deblu koje je nemarom vozaca ispalo iz vozila.. Ostavljeno tu. Pridjoh..
Sa zemlje me posmatralo nasmejano lice sirom otvorenih ociju, sa rukama u dzepovima.. Ustaknuh korak nazad.  Licilo je na mene. To sam bio ja, ono sto je ostalo iza mene.. Lice i kaput mi behu pokriveni pahuljama, koje su kao pokrov pocivale na meni. Nisam mogao da sebi pomognem. Odsetao sam nepostojanju u susret sa osmehom na usnama.. Nisam ni oci zatvorio pred njim.. Da mi je bar bilo zao, cisto da sam sebe pozalim. Ali nije, bio sam slobodan..

Jedna si od onih malo, koji su imali tu srecu da znaju sta ih ocekuje sa one strane -‘posle’.. Tu ne postoji vreme, ne postoji sutra i nema onog juce.. Sve je tren vecnosti. Nema straha ni tuge. Dobijas zasluzeno parce raja. I smejes se, mnogo se smejes. Ne drze te okovi prolaznosti, ne posmatras u ogledalu kako trune spoljasnjost koja te pokriva, ti trajes. Ali jos nije tvoje vreme da odes.. Ja sam nestao sam, na onoj snegom posutoj stazi.. Tebe zadrzavaju ljubav I molitva ovih ljudi oko tvoje postelje.. Probudi se.. Podaren ti je jos jedan dah zivota, udahni ga.. Zasusti kao pahulja kroz zivot, kada bude vreme sveni sa osmehom na toplim dlanovima. Ja cu te cekati tamo ‘posle’..

  Nemam ime.. Zovite me po  zasluzi, onako kako vam je najlakse. Ne pitajte me ko sam, ni odakle dolazim. Jos manje kuda idem. Tisina je sve sto znam.
 Volim da odzvanja osmeh dok cutim i mislim o tebi. Kada bih progovorila odmah bi stali.. A samo uz tebe sam govorila, radovala se hladnom sobicku, hladnoj kafi i mestu izmedju tvojih grudi i ruke, mestu kao izvajanom za moju glavicu. Bila sam lepa samo kraj tebe.
Mislila sam da prica sa tobom nema kraja. Da ti nemas kraj. A samo posle jednog treptaja probudili su te tako daleko od mene, naterali me da prihvatim, sazvacem tugu kao zvakacu gumu i ukalupim je tu negde izmedju zubica.. Sada, kad god se nasmejem ona strci i podseca na ono sto fali. Valjda mora tako!
 Onda kada ti nebo oduzme sve ono prvo i pravo, kada raspe u nepovrat sve ono sto nas drzalo skupa, zivot ti dodeli ulogu tuznog pajaca noci, napravi od tebe klovna najtuznijih ociju i najlepseg, sminkom razapetog osmeha. Obelezi te do kraja zivota licem sa iscrtanom suzom. Kazu da, mi tuzni smijemo se najlepse.
Imamo osmeh koji krije sve i tuzne price za kraj..
 Ispod toliko laznih osmeha, preko slojeva i slojeva sminke, namestamo masku za druge, bivamo gurnuti u masu, smesnih cokula i kostima, ne znajuci vise ni ko smo ni sta smo. Postajemo samo cuvari tisine, pojam za oci i povod za smeh jer je tuga od nas napravila budalu. Kada privedemo scenu kraju, cak i nasa tuga dobija aplauz. A tako se samo odricemo svojih koraka. Dobacujemo smesak za srecu. Za skinut teret na savesti, za mirnije sne. Mahnemo.. Da oteramo pogled sa poluotvorenih, nemih usana, sa vapaja u ocima.
Niz masu stisnutih ljudi, a u korak sa njima marsiraju, pognutih glava, napustene nade. I bez rata ginu. Nikog nema da ih isprati i podigne spomen, kaze lepu rec, i ponudi rame utehe. Cute zalutale kao ostavljen ratnik izmedju ratova bogova.